Inovatori i heroji: priča o trijumfu tima M41+

3D Republika Industrija, Inspiracija, Obrazovanje Leave a Comment

Šta znači pokretati svoj posao, inovirati ili razvijati neku svoju ideju u Srbiji? Svaki put kada postavim sebi to pitanje, uvek se nekako između redova provuče priča o jednom timu studenata s kojima sarađuje već nešto više od godinu dana. Muke na putu ka uspehu su nešto što je standardno za ceo svet, međutim, kada toj borbi dodate naše okruženje, dobićete neverovatno različite nijanse.

Ovo je priča o herojima

Ovo je priča o nevidljivim ljudima koji žive svoje ideje. Ona počinje negde tamo na brdovitom Balkanu, u zemlji u kojoj se budućnost ne vidi od prošlosti i snovi često umiru čim se izgovore. „A kakvu šansu imaju deca?” Čujem neko viče iz publike…

Na ovo pitanje odgovor daje jedan čovek koji pravi iskorak. Vaso Bjelica je nastavnik u ETŠ „Mihajlo Pupin” u Novom Sadu, u kojoj je još 2000. godine formirao sekciju za robotiku koja će deci otvoriti vrata budućnosti.

Skoro deceniju kasnije sedim za radnim stolom i gledam sliku tima od 12 članova, od kojih su neki počeli baš u toj prvoj sekciji Vase Bjelice, a na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu formirali tim M41+. Na fotografiji ozarena lica dvadesetogodišnjaka u timskim majicama usred velike zamračene hale. Oni stoje zagrljeni ispred velikog stola uređenog da podseća na površinu neke druge planete. Ispred njih na stolu stoji .

Takmičenje je završeno, a rezultat mukotrpnog rada koji je trajao 7 meseci su medalje koje nose oko vrata, nova znanja i puna srca.

Evo kako je izgledala njihova borba štapom i kanapom

Samo godinu dana ranije, tim M41+ sedeo je u tišini radionice. Iscrpljeni borbama proteklih godina, odlučivali su o tome da li će se boriti i dalje. Konstruisati i napraviti nešto novo u jednoj ovakvoj zemlji, pogotovo ako je to autonomni robot za takmičenja, svakako je daleko više od pukog školskog projekta.

Nedostatak sredstava i podrške je primoravao naše robotičare da se snalaze kako znaju i umeju. Na jednom od prvih takmičenja, zbog nedostatka delova, našem timu pomogla je i pretesterisana noga od stolice.

Probajte samo da zamislite atmosferu jednog internacionalnog takmičenja u kontinentalnoj Francuskoj. Potpuno filmski scenario: timovi se užurbano pripremaju, razmatraju strategije, vrše poslednje pripreme na svojim skupocenim robotima. Samo specijalne kamere ruskog tima su koštale par hiljada evra. Francuski tim dovozi svog robota na specijalnim kolicima i svi članovi rade u belim hirurškim rukavicama. Takmiče se fakulteti koji se nalaze na samim vrhovima tehnološkog napretka. Fokusirani su samo na prenos znanja studentima, sa neverovatnim budžetima koje u te studente ulažu po najmodernijim standardima školskih kurikuluma.

Među njima se pojavljuje 12 sanjara i robot iz kog vire drvena noga od stolice i gomila kanapa. Ne znam da li za nešto može bolje da se iskoristi izraz „štapom i kanapom“.

Od podsmeha do pobede i prijateljstva

Ovi momci i devojke samo žele da budu deo sveta, da budu deo nečeg većeg, da se sretnu s vršnjacima i budu jednaki, a naišli su na podsmeh.

Prvi meč uskoro počinje. Robot „Štap i kanap“ je na stolu. Naspram njega stoji spreman robot od par hiljada evra i tim fokusiran na pobedu. Sudija označava početak, kanapi se povlače i meč počinje. Podsmeh suparničkog tima prerasta u nevericu kada „Štap i kanap“ počinje da osvaja poene. A zatim se neverica pretvara u tup izraz na licima protivnika koji zapanjeni posmatraju kako naš tim odnosi svoju prvu pobedu.

Međutim, najlepši deo ove priče dolazi sa srdačnim čestitkama s kojima protivnici postaju prijatelji, a tim M41+ osvaja svoje mesto među vršnjacima.

Delove za robota najčešće izrađuju po babu i po stričevima, preko komšija, poznanika, maltene ko god je u stanju da pruži ikakvu podršku, a valuta plaćanja je najčešće molba. Na fakultetu nema dovoljno opreme, a u budžetu nema dovoljno novca i zbog toga se sve svodi na angažovanje članova tima i njihovih prijatelja.

Delovi stižu ponekad kasno a ponekad loše napravljeni, tako da prostor za ispravku greške ne postoji. Rokovi ne mogu da se pomeraju i mora da se radi sa onim sa čim se raspolaže, a to je često jako malo.

Kako da pomognemo ovakvim inicijativama?

Finansije k’o finansije – nema ih. Jedne godine je jedan novosadski radio pokrenuo akciju za prikupljanje novca kako bi robotičari mogli da završe svoj projekat i odu na takmičenje. Sakupljanje novca je bilo na trgu u Novom Sadu. Dolazili su drugi studenti, prijatelji, porodice i ljudi koji su u svojim firmama od kolega sakupljali donacije. Okupila ih je i ujedinila ideja da par mladih ljudi putuje sa svojim snovima, da odu negde dalje, da budu deo nečeg većeg.

Na žalost, oni čija je odgovornost bila da pomognu, nisu to uradili već su na kraju vršili pritisak da se akcija prekine „jer je sramota”. Odlučnost i unutrašnja snaga tima M41+ bila je dovoljno jaka da uprkos tome ode na takmičenje i kući donese pobedu.

Pobeda je samo kruna herojstva

Pretvoriti viziju ili ideju u realnost zahteva tim, znanje i koordinaciju. Međutim, zahteva i nešto posebno: veru, srčanost, odlučnost, odanost i hrabrost. Za poslednjih skoro dve godine koliko poznajem tim M41+, sve ove osobine sam video na delu i verujem da će se njihovi snovi uvek ostvarivati.

Uprkos šansama koje ne idu u njihovu korist, strahovima i izgubljenim bitkama, oni uvek sakupe snagu da nastave dalje. Za mene, oni su heroji.

Ovakvih nevidljivih heroja postoji još puno. Ako ih sretnete negde, pružite im ruku i poželite im sreću.

David Daković
Ministar za razvoj 3D Republike

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *